Ovo je priča o tome kako književna promocija može da liči na rok koncert.
Nakon uspešne lozničke Dvomocije organizovane u klubu „Brodolom”, gde su promovisane dve knjige (otud „dva + mocija“), pitao sam Damjana Pejovića, jednog od autora i spiritus movensa alternativnog umetničkog centra „Zeleni konj“, da isti program izvede u Inđiji, na pozorinici.
Umesto njega odgovorio je autor druge promovisane knjige Željko Marinković samouvereno i
drsko: „Napravićemo predstavu.”
Tako je i bilo.
U tu neobičnu zamisao savršeno se uklopila Teodora Marčeta: otvorila je vrata svog pozorišta i dala punu slobodu ovom umetničkom karavanu. Prvobitnom dvojcu su se pridružila još dva autora, čime je ekipa prerasla u četvoročlanu postavu spremnu za zvaničnu svetsku premijeru ovog novog koncepta, Višemocije.
Brojnu publiku u inđijskom „Arteljeu“ odmah je u samu srž scenskog apsurda uvukla avangardna minijatura inspirisana Joneskovim „Pozdravima“. Iz mraka neosvetljene scene izronile su tri lutke, od kojih je jedna, prkoseći svim pravilima anatomije i sklapanja, stajala kao nadrealistička rekonstrukcija dostojna Salvadora Dalija.
Iz tame je izbijao zvuk akustične gitare koji je uživo izvodio jedan od članova kolektiva.
Tek kada je publika zauzela svoja mesta, iz mraka je izronio Željko Marinković. Nosio je kuroko, crni kostim iz pozorišta lutaka dizajniran da animatora potpuno stopi sa tamnom pozadinom bine. Slabo vidljiv u mraku, baterijskom lampom je počeo da osvetljava lica manekena, i u tom trenutku je krenuo nasnimljeni dijalog lutaka; živa svirka je utihnula, ali je ista muzička tema nastavila da teče sa trake, hladna, mehanička i nepromenjena, prelivajući se kao fantomski produžetak prethodnog izvođenja. Dok je Željko svetlosnim snopom pratio lica koja simuliraju razgovor, nakon nekog vremena iz mraka su počeli da se probijaju i živi glasovi iz publike. Bilo je neugodno, trajalo je možda i duže nego što je bilo potrebno, ali je efekat začudnosti i napetosti bio potpun, baš onako kako nalažu uputstva iz Joneskovog komada.
Po okončanju ovog neobičnog performansa, Željko je skinuo masku i obratio se prisutnima. Kratko je prokomentarisao tek izvedeni tekst, a zatim uperio oštar snop baterijske lampe direktno u publiku, postavljajući jedno te isto pitanje, već poznato kao lajtmotiv dramskog komada „Pozdravi“: „Kako si? Kako ste?“ U tom trenu, živi ljudi u publici postali su lutke. Neki su, uhvaćeni u svetlosnom krugu, stigli da odgovore, dok je za druge odgovarao on sam. Tim postupkom „Pozdravi“ su konačno probili četvrti zid, uvlačeći gledalište direktno u joneskovski apsurd.
Taj napeti, direktni uvod poslužio je kao savršena uvertira za razgovor koji je usledio.
Fokus se tada pomerio na levu stranu scene, gde su mesta za stolom zauzeli autori. S leva na desno: Damjan Pejović, Željko Marinković, Milica Milovanović i Jednostavno Keža sa svojom
akustičnom gitarom.
Događaj je od samog starta odbacio konvencije klasične književne promocije. Diskusija je, doduše, otvorena teorijskim pozicioniranjem autora na razmeđi moderne i postmoderne, ali se statični akademski okvir ubrzo raspao. Stvarna snaga i dinamika večeri proistekle su iz čistog scenskog antagonizma: sukoba između njihovih pojava i performativnog naboja, elemenata koji su prenosili suštinu njihovih poetika jasnije nego ijedna teorijska rasprava .
Milica Milovanović je predstavljala zbirku pesama pod nazivom „Lovci na lisice“. Na licu je te večeri nosila iscrtane crvene makove dok je objašnjavala da se njeni stihovi ne rimuju, već da se slažu onako kako se slažu drva za zimu. Branila ih je energično, upečatljivom gestikulacijom koja je fizički opredmećivala njihov ritam, u žaru polemike bacala je cveće na ostale autore, pretvarajući raspravu u vizuelni sukob.
Damjan Pejović je svesno delovao iz opozicije. Kontrirao je, provocirao i čitao iz svoje zbirke kratkih priča „Punk is not Dead večeras!“, stavljajući poseban naglasak na tekstove koji se dotiču samog teatra. U tom subverzivnom tonu, Damjan je otvorio i pitanje Željkovih pseudonima, dekonstruišući koncept Kodrata Maaea kao podvojene ličnosti: Kodrat se tu javlja kao pesnik, a Maae kao prozni pisac, dok je sâm Željko figura koja ih objedinjuje i nadilazi.
Jednostavno Keža je kantautor koji je te večeri predstavio svoju zbirku pesama „Libreto – na srcetu ožiljci”. Reč je o nesvakidašnjoj knjizi: njen naslov se nalazi na zadnjim koricama, ima i QR kod koji otvara portal ka studijski snimljenim verzijama tih istih stihova. Ove pesme je izvodio i uživo, prateći sebe na gitari. Često je tiho i nenametljivo odlazio sa bine, pa bi se iz tame hodnika začuo prepoznatljiv zvuk otvaranje limenke piva, nakon čega bi se, poput crtanog junaka Drupija, vraćao na svoje mesto praćen smehom publike.
Željko Marinković je ostao u kuroku, bos. Kao ubedljivo najteatralnija figura večeri, izveo je niz
akcija koje je teško samo prepričati. Otvorio je ogoljene teme života, zavisnosti i umetnosti kroz
prizmu svoje knjige „Negde između“, potpisane pod pseudonimom Kodrat Maae. Kada je Damjan završio čitanje svoje priče sa umetnutom pesmom, Željko je smesta ponovio isti tekst, ali radikalno prelomljen kroz estetiku ekstremnog zvuka. Zvučao je poput vokala u najbrutalnijim metal bendovima, dok je Milica, sklopljenih prstiju u obliku krsta, tiho dočekivala svaki nalet tog zvučnog nasilja.Potom je Željko uveo novu igru: listajući stranice svoje i Miličine knjige metodom „moj broj“, prepustio je sudbini izbor sledećeg teksta. Sudbina je htela da se na kraju otvori stranica sa njenom pesmom, koja je bila tematski skoro identična Joneskovom komadu izvedenom na samom početku večeri.
Taj trenutak sinhroniciteta konačno je spojio oba dela događaja u neraskidivu celinu.
Milan Marković