Ljubav je dete slobode

,,Ljubav je aktivna zainteresovanost za život i rast onoga što volimo.“ Erih From

Ljubav je osećanje višeg reda. Zašto to tvrdim?
U prošlosti, nama kao vrsti, od ključnog značaja za preživljavanje bile su primarne emocije: strah ( od opasnosti), bes ( zbog prepreke da se postigne cilj), gađenje (kao signal da je hrana otrovna), tuga ( zbog gubitka) i radost ( zbog postignutnog cilja).
Razvitkom civilizacije, čovek se odaljio od prirode, ali nije samo tehnologija ono što se razvilo.

Osećaj pripadnosti, odnosno ljubavi i sigurnosti, danas su nam od jednakog značaja za opstanak, kao što su to primarne emocije bile za prastarog čoveka. Nadasve, uzalud nam te primarne služe, ukoliko ih ljubav ne poentira.

Šta je s onima koji se ljubavi plaše?
Da li se boje povređivanja, rizika ili otkrića da su oni ti koji ne umeju da vole? Da li oni umeju i sebe da vole uošte?
I šta je s onima koji tvrde da im ljubav nije potrebna… onima koji se predstavljaju kao sebičnjaci koji samo sebe vole?
Erih From kaže: ,, Istina je da su sebične osobe nesposobne da vole druge, ali one nisu sposobne ni sebe da vole. “

Ljubav je divan, ali hrabar čin. Ukoliko želimo da bude iskrena, neophodno je da govorimo iz centra svog postojanja, što znači da smo se prethodno sa sobom suočili i sebe istinski prihvatili, što nije uvek lako, ali je uvek lekovito. To je ona skrivena stvarnost, koja se ume lepo upakovati i maskirano predstaviti, iz mnogih, ne nužno zlih razloga.

Tek kada dvoje ljudi komuniciraju iz centra svoje egzistencije, onda se rađa prava, iskrena ljubav.
Ali ne dajte se zavarati, to nije mesto gde treba stati i odmarati. To je mesto neprestanog kretanja i rasta, a dubina odnosa pravi je pokazatelj postojanja ljubavi, kao i izražajnost i snaga onih koji se vole.

Tek kada to postigne i oseti, čovek je slobodan; slobodan od lanaca svog i tuđeg mraka.

Sanja Bobić