“Svi smo mi u nekom trenutku života osećali da smo u poseti na ovom svetu, da smo ovde samo na kratko i da se nikada potpuno ne uklapamo.” Danilo Kiš
Da li si ikada bio/la Lila?
Osećaj nepripadanja može biti duboko ukorenjen u osećaju nesigurnosti i straha od odbacivanja. Junakinja ovog teksta, Lila, često je osećala da ne ispunjava očekivanja koja su joj postavljena, ne samo od strane društva, već i od strane same sebe. U njenoj glavi, glasovi su se preplitali u samokritici. Svaki pokušaj da se uklopi bio je poput odlaska u nepoznatu zemlju, gde se komunikacija činila nemogućom. Osećaj da je uvek korak zaostala za svojim vršnjacima postao je deo njenog identiteta, oblikujući način na koji je percipirala sebe i svet oko sebe.
Svet Senki
Lila je sedela za stolom, posmatrajući grad koji se u tišini povlačio u svoju noćnu rutinu, dok je ona osećala kako se sve odvaja od nje. U tom trenutku, osećaj nepripadanja bio je poput stiska u grudima.
Dok sedela sama u svom kutku, zaronjena u mislima koje su se činile beskonačne i zamagljene, u toj tišini, dok su svi drugi u gradu nastavili sa svojim životima, ona je osećala kako se njeno unutrašnje stanje pretvara u lavirint osećanja, gde je svaki korak vodio ka osećaju sve dublje usamljenosti.
Uveče, dok bi svetlost lampi u njenom stanu postajala sve slabija,Lila je osećala kako je njena usamljenost postajala intenzivnija. Osećaj izolacije je bio poput teškog plašta koji je nosila svuda sa sobom. U tim trenucima, zamišljala je sebe kao pticu u kavezu – gledajući kroz rešetke i sanjajući o slobodi koju nije mogla da dosegne. Čak i kada bi pokušala da se oslobodi tih osećaja, činilo se da je svaki pokušaj samo dodatno zakovao njen osećaj zarobljenosti.
Lila je povremeno pokušavala da pronađe utehu u malim stvarima – knjigama, filmovima, pesmama – ali te aktivnosti nisu mogle da ublaže duboku unutrašnju potrebu za povezanošću koju nije mogla da pronađe. Umesto toga, one su često pojačavale njenu svest o usamljenosti, podsećajući je na ono što joj nedostaje i na svet u kojem nikada nije mogla da pronađe svoje mesto.
Utišane Misli
Lila je često razmišljala o tome kako je njeno mesto u svetu ostalo neodređeno. Dok su joj misli kružile, osećala je kako se vraća u prošlost, analizirajući trenutke kada je pokušala da se uklopi. Ponekad je zamišljala razgovore u kojima se trudila da pronađe zajednički jezik sa drugima, ali je skoro svaki put osećala da su reči bile samo prisilni mostovi koji nisu mogli da prevaziđu duboku provaliju između nje i drugih. Nije mogla da shvati zašto su ti mostovi ostajali krhki i nestabilni, zašto je skoro svaka interakcija imala ukus neuspeha.
Ponekad je razmišljala o tome kako bi bilo lepo kada bi mogla da se potpuno oslobodi osećaja da je uvek posmatrač izvan kruga. Zamišljala je kako bi bilo da je deo kolektiva, da oseća zajedništvo koje bi bilo prirodno i lako. Ali te misli su često bile obavijene tugom, jer je verovala da je svaki pokušaj da se poveže bio kao hvatanje senke – nešto što joj uvek izmiče, nešto što nikada nije mogla potpuno uhvatiti.
U njenim najdubljim trenucima introspekcije, Lila je često preispitivala svoju vrednost. Postavljala je pitanja o tome šta to sa njom nije u redu, zbog čega se oseća toliko izvan mesta. Ponekad je osećala da je njen identitet neodređen, kao slika u magli koju je teško razjasniti. Dok su drugi imali jasne uloge i mesta u društvu, ona se često pitala šta je to što je čini različitom, i zašto ta razlika izgleda kao nepremostiva prepreka između nje i sveta.
Na kraju dana, dok su se senke duž zidova njenog stana istezale u dugim trakama, Lila je osećala kako se sve što je doživela i osećala sliva u jedan prokleti osećaj gubitka. Osećaj nepripadanja bio je neprekidan, kao talas koji ne prestaje da udara o obalu. I, iako su svi pokušaji da se pronađe povezanost delovali kao kap u moru, ona je nastavljala da se nada da će jednog dana možda, možda, pronaći mirno mesto gde će moći da se oseća prihvaćeno i voljeno.
U toj noćnoj tišini, dok su joj misli neprekidno titrale oko osećaja nepripadanja, Lila je shvatila da je njen put ka pripadnosti možda još uvek u procesu. Možda, u toj beskonačnoj igri svetlosti i senki, ona će jednog dana pronaći svoje mesto, gde će njene unutrašnje borbe i osećaj izolacije postati deo priče koja je dovela do njenog konačnog otkrića o tome ko je ona zaista i gde pripada.
Sanja Bobić