„Nju hoću, hadžijo
Ovde me bol(j)i
A mene kad bol(j)i
Jadan ja
A jadan i ti, hadžijo“
Bora Stanković (1876-1927) bavio se patrijarhatom više nego bilo koji drugi domaći pisac. Odrastao je bez roditelja, na bakinim pričama, i voleo je vreme starije od njega. Vreme dok su Turci još bili u srpskim gradovima. Voleo ga je, ali ga nije ulepšavao. Zanimalo ga je društvo, puno nerazumevanja, trauma i promašenosti, ali i pojedinac, ono najdublje u njemu, nagonsko, sirovo, emotivno, bolno.
Takav je i film Nečista krv. On nije rađen po motivima istoimenog romana, ali je rađen po motivima Stankovićevog dela uopšte i u njemu je ono što je bilo pre radnje romana, u njemu su Sofkini preci. Glavni lik je Hadži Trifun, ugledni i bogati Srbin koji 1850. godine, u Vranju, pokušava da opstane među Turcima i Arbanasima, ali i da održi svoju porodicu i srpsku zajednicu u Vranju. Ali, već na početku filma Turci ponižavaju Srbe.
Režiju filma potpisuje Milutin Petrović (nekada pevač Heroja), scenario je sedamdesetih godina prošlog veka napisao Vojislav Nanović (1922-1983), a adaptirala ga je Milena Marković. Glumačka postava je standardna za ovakve spektakle – Bjelogrlić, Nela Mihajlović, Katarina Radivojević, svi odlični što se mene tiče, od ostalih glumaca upečatljivi su Milica Gojković kao Anđa, Anđela Jovanović kao Tašana, Feđa Štukan kao Kelj i Nikola Vujović kao Ismail-beg.
Lično ne volim previše ovakve projekte, niti sam (previše) feministički nastrojena pa primećujem nasilje nad ženama i tamo gde ga drugi ne vide, ali u ovom filmu je ono je najupadljivije i što je najgore, uopšte nije preuveličano.
“Usta da imaš, jezik da nemaš”
Žene moraju da trpe uvrede i pretnje muževa, udaju ih mimo njihove volje za one koje ne vole, a kad dosade muževima nasilnicima koji hoće opet da se žene, odvajaju ih od dece i šalju u manastir. Neke od njih se ubiju kad ne mogu više da trpe nasilje, neke služe za isplatu dugova. Snaja udovica ne samo da ne sme da izađe iz kuće, čak ni u crkvu na Uskrs, nego ne sme ni prozor da otvori, zbog čaršijskih priča.
Jedini ženski lik koji ne pristaje ni na jednu od ovakvih uloga je Cona, Hadži Trifunova sestra. Kad Turci dođu na slavu, i svi, i Turci i Srbi, otkriju pištolje za pojasom i drže ruke na njima, ona se ne skloni sa ostalim ženama, već ostane sa muškarcima, držeći ruku na svom pištolju za pojasom. Ona je drska i potpuno surova i bezosećajna prema svima, ali i ona strada.
“-Boga se ne plašiš.
-Da sam žena, plašio bi se, ovako ne smem.”
Da li je ovom film o ženama ili o Hadži Trifunu? Svakako ni muškarcima u takvom svetu nije lako. O surovosti tog vremena govori i to da sin koji se vraća sa studija u Turskoj donosi bratu pištolj na poklon.
Kao i u delu Bore Stankovića i u ovoj priči stradaju svi, Srbi, Turci, Arnauti, žene, muškarci, bogati, siromašni, u običajima, strasti, moralu tog vremena, osveti, borbi za moć, borbi da dišu.
Ako ste od Milutina Petrovića očekivali urbani film, niste pogrešili, Vranje u to vreme i jeste bio grad, a svi likovi su bogato i raskošno obučeni i govore po nekoliko jezika.
Meni je bilo zadovoljstvo gledati ih, a mislim da bi i Bora Stanković bio zadovoljan.
Emilija Gorjanović