“Istinski moralni ispit čovečanstva, ispit koji je temelj svega ostaloga, ogleda se u odnosu prema onima koji u potpunosti zavise o našoj milosti, a to su životinje. Na tom je polju čovečanstvo pretrpelo potpuni poraz, poraz koji je toliko potpun da svi ostali proizlaze iz njega.” – Milan Kundera, pisac
U srednjoj školi, ili malo kasnije, na rođendanu neke moje drugarice pored mene na kauču bio je Kunderin Oproštajni valcer i ja sam ga otvorila i pročitala prvu stranu i jedva sam čekala da dođem kući i pročitam je celu, toliko je Kundera zavodljiv bio. Pre toga sam naravno pročitala Nepodnošljivu lakoću postojanja, nju su svi čitali, i Knjigu smeha i zaborava, a kasnije još par knjiga, od kojih je Šala ostavila najsnažniji utisak na mene.
Kundera je rođen 1929. u Brnu, gde je njegov otac predavao na muzičkoj akademiji. Nakon ranog bavljenja poezijom i džez muzikom, i završetka srednje škole, studirao je muziku, film i književnost u Pragu i na kraju postao profesor svetske književnosti. Kao i mnogi njegovi drugovi umetnici, Kundera se pridružo komunističkoj partiji kao mladić, ali je proteran dve godine kasnije zbog antipartijskih aktivnosti. To se dogodilo 1950. godine, zbog jedne razglednice koju je uputio drugarici i na kojoj je u šali napisao: “Optimizam je opijum mase! Zdrava atmosfera smrdi na glupost! Živeo Trocki!” Zbog tih par reči je izbačen iz Komunističke partije, (mada je posle nekoliko godina ponovo vraćen u nju). U narednim decenijama objavljivao je pesme, koje su bile osuđivane zbog ironičnog tona i erotike, zatim zbirku priča i prvi roman Šala(1967), u kom se nalazi pomenuta anegdota sa razglednicom I koji se bavi porastom staljinizma i totalitarizma u Čehoslovačkoj. Sledeće godine učestvovao je u Praškom proleću. Nakon sovjetske okupacije zemlje u avgustu, odbio je da prizna svoje političke greške, pa je vlast zabranila njegove knjige, otpustila ga s posla profesora na fakultetu i ponovo ga isterala iz partije. Kundera je u to vreme već objavljivao svoja dela u Francuskoj, pa je tih godina mogao da živi od autorskih honorara za prevode svojih knjiga. Godine 1975, režim je na posredovanje Fransoa Miterana omogućio Kunderi da ode sa suprugom u Francusku i radi na univerzitetu u Renu kao gostujući profesor slovenskih književnosti, gde je ostao do 1978. Nastavak priče je bio očekivan: 1979. godine je lišen čehoslovačkog državljanstva, a francusko je dobio dve godine kasnije.
Tokom osamdesetih, Milan Kundera učinio je za svoju rodnu Čehoslovačku ono što je Markes učinio za Latinsku Ameriku 1960-ih, a Solženjicin radio za Rusiju 1970-ih godina. Privukao je zapadnu publiku da čita o istočnoj Evropi. Njegov apel za istinom i unutrašnjom slobodom, bez koje se ne može prepoznati istina, njegovo shvatanje da u potrazi za istinom moramo biti spremni da se pomirimo sa smrću – to su teme koje su zaslužile priznanje i čitalaca i kritike.
“Reč je o velikom problemu čoveka: smrt kao gubitak sebe samog. Šta je suština naše ličnosti? To je zbir svih naših sećanja. Gubitak prošlosti ne plaši nas samo na kraju života. Zaboravljanje je forma smrti oduvek prisutna u svakodnevnom životu. To je problem moje heroine, ona pokušava da sačuva sećanja na voljenog pokojnog muža, koja polako blede. Ali zaboravljanje je i veliki problem politike. Kada neka velika sila želi da liši malu zemlju njene nacionalne svesti, služi se metodom organizovanog zaborava. To je ono što se trenutno dešava u Bohemiji.
Dela savremene češke književnosti, kakvog god kvaliteta bila, ne objavljuju se već dvanaest godina; dvesta čeških pisaca je zabranjeno, uključujući i pokojnog Franca Kafku; 145 čeških istoričara otpušteno je sa radnih mesta, istorija se ponovo piše, spomenici uništavaju. Nacija koja izgubi svest o prošlosti postepeno gubi sebe. I tako je politička situacija na brutalan način osvetlila običan metafizički problem zaboravljanja, sa kojim se svakodnevno susrećemo, ne poklanjanjući mu previše pažnje. Politika razotkriva metafiziku privatnog života, a privatni život razotkriva metafiziku politike.“, Milan Kundera