Apsolutno je svima poznat uvod za pesmu “Floyd”. Dragan Nikolić je jednom prilikom rekao kako mu je od tada “zagorčan” život. Naime, ostvario mu se dečački san da vozi fiću, nacional, ali kako je pesma napravljena za film “Nacionalna klasa”, od tada je postao poznat kao Floyd.
Ko je ona luda glava što je napravila muziku za film? U pitanju je Zoran Simjanović Simke. Ne samo da je napravio muziku za film “Nacionalna klasa”, već i za mnogo drugih poznatih filmova, špica, reklama. Mnogo ranije, 1961. godine, osnovao je bend “Siluete” (svirao je klavijature), zajedno sa Zoranom Mišćevićem, Brankom Gluščevićem i Miroslavom Minićem. Iste te godine Đorđe Marjanović im pruža prvu priliku za veći nastup, i tako se polako pojavljuju na sceni kao zvezde. Kasnije, 1963. godine, Simke prelazi u bend “Elipse”. Pobedili su na Gitarijadi na Beogradskom Sajmu 1966., a 1967. osvojili su srebrnu medalju na internacionalnom festivalu u Bugarskoj. Kasnije je sa “Elipsama” učestvovao na snimanju filma “Nemirni”, i to mu je bilo presudno za nastavak njegove karijere. U to vreme je studirao prava, a Zoran Hristić, muzički producent, rekao mu je da nije normalan, da upiše Akademiju. Ali ipak odskočna daska i pečat mu je bila muzika za seriju “Grlom u jagode”. Kada je krenuo da radi seriju, Srđan Karanović obratio se Goranu Markoviću jer ga je neki kompozitor zavlačio za muziku. Na predlog Gorana, Srđan je pozvao Simketa i dogovorili su se za saradnju. E sad svi su bili protiv Simketa, osim Srđana. Međutim, Simke nije bio religiozan čovek. U jednom momentu je sedeo u studiju i rekao “Bože, daj da napravim tu muziku dobru. Zbog Điđe”. Da mu ispadne lepo serija i da ga ne kritikuju što je uzeo nepoznatog kompozitora da radi. Iako je znao da će serija da bude dobra, bilo mu je bitno da ne upropasti svojom muzikom. I gle, zaista, onaj od gore ga je pogledao, poslušao i čovek je napravio sjajnu muziku. Interesanto je koliko je bio detaljan. Sekvenca u filmu gde se svira tema u hotelu Moskva, namenski je odabrao muzičare koji su tada sviralu u tom hotelu, da bi upotpunio ceo slušni i vizuelni događaj.
Onda je 1977. godine krenuo da radi film Gorana Markovića “Specijalno vaspitanje”. Nekako je ta tema muzike polugradska, polukantri. Simke je tu glumio Paganinija, a Karanović je glumio policajca koji misli da zna da priča engleski. Zatim iste te godine snimljen je film “Miris poljskog sveća”, za koji naredne godine dobija nagradu Zlatna arena. Za film “Nacionalna klasa” mu je bilo najteže da pravi muziku, jer kako on kaže, najteže za film je praviti savremenu muziku. A eto, Floyd je i dan danas moderna, toliko puta odsvirana, obrađivana. Nekako mu je rak rana bilo kada se njegova muzika upotrebljavala za neke tamo svilene gaće. Floyd se uglavnom upotrebljavao za auto škole, motorna ulja. Tekst za muziku je radila, pa ko drugi, Marina Tucaković. U istom filmu ima pesma “Zašto”, koju izvodi Oliver Dragojević, iako je prvo hteo da odpeva Davorin Popović. Nekako su obojica imala sličan glas, ali Davorin nešto nije bio zainteresovan. Pimpek, tako su ga zvali od malena zbog male izrasline kraj levog uva. Pa sad… Onda radi naknadno muziku za film “Boško Buha”, gde po njegovoj želji Duško Radović radi tekst za pesmu “Nek nas sete ove slike”, a otpevao ju je Oliver Dragojević. Zaista težak film i muzika koja teško da može nekoga da ostavi ravnodušnim, da ne natera na plač.
Onda idemo na simbol izvorne, narodne, srpske muzike – Petrijin venac. Mislim da se dan danas upotrebljava za uvod u narodnu emisiju na radio Beograd. Zatim “Majstori, majstori”, “Sećaš li se Doli Bel”, “Maratonci trče počasni krug” gde je opet uzeo orkestar koji je svirao na pogrebima da bi dobio autentičnost, da bude pogrebno za vreme radnje u filmu – tridesete godine, jer oni znaju najbolje da odsviraju grobarsku muziku. Inače orkestar je stalno kasnio na snimanja, i dok ih je Simke grdio zbog toga oni su rekli – izvini, imali smo danas četiri “uzemljenja”. Onda ide film “Variola vera” pa zatim legendarni film “Balkan ekspres” sa antologijskim pesmama Dukat i Tango smrti. Tekst je, opet, pisala fantastična Marina Tucaković. Kada su snimali televizijsku seriju, rešio je da napravi neki “look-like” Lili Marlen, kompoziciju Frida. Opet je tražio od Marine tekst ali na nemačkom, ali ona nije znala da piše na nemačkom. A Marinin tata koji je bio tu kaže “pa ja znam da pišem nemački”. Tako da je njen otac bio potpisan za pesmu. E sad, zanimljiva stvar za pesmu “Dukat”. Već sam napomenuo kako je alergičan bio na (zlo)upotrebu pesama, a svi se sećamo (oni koji su lokalni) reklame na radiju Inđija za zlataru. Jednom prilikom Simke se vraćao iz Palića, sa festivala, i dok je prolazio kolima u blizini Inđije čuo je reklamu za zlataru gde je upotrebljena pesma “Dukat”. Naravno, odmah je pozvao stanicu da da kritiku, jer njemu je to bilo grozno, bio je šokiran, iako nama je ta reklama nekako ostala urezana toliko da svaki puta kada čujem pesmu, setim se zlatare Ljiljana. “Još kad sam bila nežni cvet, zlatan si lačnić dobila, i sad si ga nedavno pokidala i sad si nesrećna. Nemoj da brigaš, brigaš..”. Šta ti je marketing.
Radio je i na filmovima “Tajvanska kanasta”, “Jagode u grlu”, “Tango argentino”, “Tito i ja”, “Kaži zašto me ostavi”, “Bure baruta”, “Turneja”, “Virdždina”… Takođe je radio špicu za Dnevnik, i tu je fenomenalna priča o nastanku te muzike, pa Beogradsku hroniku, Slagalicu, Studio B vesti. Komponovao je muziku za više od 60 igranih filmova, više od 50 televizijskih filmova i serija, 40 pozorišnih predstava, kao i više stotina reklamnih spotova. Napisao je autobiografsku knjigu “Kako sam postao i prestao da budem roker”, 2004. Bio je profesionalac, genije, mnogi su ga upoređivali sa Morikoneom a sebe u šali se poredio sa Mocartom. Na neki način nastavljač dela Bojana Adamiča, nekadašnjeg najboljeg jugoslovenskog kompozitora. Imao je smelosti i originalnosti, i dosta dela je postigao minimalnim i jednostavnim sredstvima a da su mu teme bile neraskidivo vezane za film. Menjao bi svaki put sebe kameleomskom sposobnošću, smatrao je da mora da pobegne svaki put od sebe kada bi radio novu temu, kompoziciju. Ali imao je svoj prepoznatljiv rukopis, baš kao Morikone. Sve je bilo jednostavno kod njega. Umeo je da ne spava 21. noć zarad završetka projekta gde mu je posledicom toga pukao slušni živac od napora. A zbog toga su ga drugovi zvali Ludvig fon Simjanović. Mnogo je voleo svoju suprugu Ljilju, i to je intimno vidna njihova ljubav bila. Bio je mnogo dobar čovek, beograđanin, prijatelj, pun života, često je sa Goranom Markovićem igrao tenis, predavao na fakultetu. I ima tu još mnogo toga da se kaže o njemu, gde bih samo preporučio da sami pogledate njegove priče, njegove pesme, njegovu knjigu, koncerte i da se uverite kakvog velikana smo imali. Rođen je 11. maj 1946. u Beogradu, a preminuo 11. aprila 2021. od posledice korona virusa.
U Sava Centru, 2013. godine, imao je koncert pod nazivom “Slike sa filmova”. Ženski hor je sjajno radio izvedbe pesama iz filmova a glumci su dali koju reč kroz sećanje i zahvalnosti Zoranu. Ja ću da izdvojim deo govora Voje Brajovića: “Domaći film brani svoj narod. Ne brinuti o domaćem filmu, pitanje je koliko se brine o svom narodu. Ako mi ovde brinemo o domaćem filmu, slabo nam se piše. Nećemo mi uspeti mnogo. Goran Marković je napravio kultni film ‘Tito i ja’ koji je zadovoljio i one koji su bili otrovani titoizmom, a i one koji su u tom totalitarizmu videli najveće zlo koje nas je snašlo. I koje će nas ubrzo za jedno dve godine opet snaći”.
Muzike na filmu ne treba da bude mnogo, samo treba da bude prava, njegov je moto. Kompozitor večnih muzičkih tema domaće kinematografije.