Zanima me, šta misliš, da li svi na isti način osećaju samoću? Da li si je ti nekada doživeo?
Postoji li razlika u tugovanju tokom prolaska kroz tu patnju?
Neki veliki filozofi, prosvetitelji i naučnici tvrdili su i tvrde da smo mi ljudi društvena bića i svako nevoljno, nametnutno ili prisilno, a u svakom slučaju neželjeno odvajanje od ljubavi i topline kroz ljude odvodi u patnju.
Ako bismo istakli kao potvrdu toj tvrdnji, možda je svima najjasniji primer da je najgora kazna u zatvoru upravo soba, koja se kolokvijalno naziva ”samica”.
No ipak, ne predstavlja svako pripadništvo nekoj grupi sigurnost da ne doživimo samoću.
Kontradiktornost je u tome što, kada je osetiš, u tome si sam, ali kada se osvrneš na to koliko ljudi će posvedočiti da su je osetili, shvatiš koliko nas puno deli isto iskustvo i da nisi sam u toj igrici zvanoj život.
Kojoj grupi ti pripadaš ili si pripadao onda kada si se s tom patnjom nosio?
Neki ljudi se potpuno osame, bez prisustva bliskih ili onim manje bliskih ljudi; ponekad zbog razočaranja u te iste ljude, zbog izdaje ili nerazumevanja. Ponekad zbog bolesti ili smrti nekoga bliskog… brojni su razlozi.
S druge strane, postoje i oni koji zbog prolaska kroz samoću pokušavaju da izbegnu shvatanje njenog uzroka, te kreću u nove avanture, okružuju se raznim ljudima i dovode sebe i u razne situacije, ponekad odlazeći u potpunu (auto)destrukciju, zarad nipodaštavanja i prikrivanja onoga što je ispod površine i zbog čega im duša pati.
A šta je ujutru, kada se ponovo probudiš s tim osećajem? Šta kada se pogledaš u ogledalo, da li prepoznaješ taj lik koji stoji naspram tebe? Da li i kada obraćaš pažnju na njega?
Možda se i plašiš da pogledaš direktno u oči, ali obmanjivanje ne znači da te taj odraz u ogledalu neće sutra čekati. Naprotiv, biće sve očajniji.
Samoća ume da bude lekovita, ukoliko čovek ume da je iskoristi na pravi način. Neko tada upozna i drugu stranu svog bića, seti se i onih zaboravljenih segmenata, možda iznedri i neka nova ideja, misao, želja, snaga.
Seti se kako si reagovao u tim periodima…
Možda si se i plašio, to je u redu. Kada se uplaši, čovek ume da zažmuri, misleći da će strah proći, poput malog deteta. Međutim, pošto više nismo deca, iznalazimo razne načine kojima se prividno odričemo straha, kao na primer onda kada radiš bilo šta, najčešće trivijalnog karaktera, samo da se ne opterećuješ… ali gde je granica koju, kada pređeš, to više ne predstavlja kupovinu vremena za prikupljanje hrabrosti, nego postaje ponor?
Sjajni Meša Selimović jednom je napisao: ,,Znaš li šta je najlepše u životu? Želja, prijatelju.“
Sanja Bobić