Da bih napisala ovaj tekst o ljubaznosti, krenula sam od definicije a kako sam psiholog morala sam uplesti i psihologiju i filozofiju.
Mnogi su tu aspekti važni a prvi se nameće: etičnost ljubaznosti.
Ovde ulazim u pitanje da li je ljubaznost dobra ili loša, jer po automatizmu smatramo da je dobra jer su nas tako učili.
Da li je?
Ako ćemo stvarno ući u terminologiju, onda po definiciji moglo bi se reći da se ljubaznost odnosi na nešto dobro.
Imenica
ljubaznost, ž
Značenja:
- (preko sinonima) džentlemenstvo, obrazovanost, udvornost, uglađenost, susretljivost, nanametljivost, profinjenost, uslužnost, prosvećenost, finoća, uljuđenost, prijaznost, sublimnost, ugodnost, otmenost, odgojenost, nesebičnost, požrtvovanost, rafiniranost, uljudnost, nesaletljivost, doličnost, fig. viteštvo fig., pristojnost, kulturnost, ljubaznost [1]
Čak i definicija nije laka za razumevanje jer po ovome ljubaznost možemo da razumemo samo preko sinonima.
A da ne bi smo bili skroz površni i uzeli u obzir samo ovaj pokušaj definicije, ubacila sam ljubaznost u kontekst.
Ovo je veoma važno, jer ako vam neko kaže dobro jutro, kako ste? A pri tom ima tih glas i kiselo lice, nećete reći da je osoba bila ljubazna nego u najbolju ruku čudna.
Ima ljudi koji su prirodno uvek dobro raspoloženi i neposredno zainteresovani za vas ali nisu puno rečiti, jednostavno zrače i reći ćete kako su super ljubazni svaki put kad ih sretnete.
Očigledno se priča komplikuje i to je u redu. Ovde smo da racionalno razmišljamo i da donesemo korektne zaključke. Nećemo da budemo površni.
Pričamo samo o situacionom kontekstu. A zamisli sad uvedemo kontekst ličnosti. Tzv. People Pleaser-e, koji su svakako ljubazni, da li su stvarno ljubazni ili je to jednostavno mehanizam odbrane?
Ako ste do sada razmišljali da li da nastavite da čitate, ovim poslednjim pasusom sam vam sigurno zagolicala pažnju,jer će te pomisliti, pa čekaj moja žena je takva ili učim svoju ćerku tome, kakav mehanizam odbrane, odbrane od čega? Da li je neko napada, pa kakva joj je to odbrana?
Taj mehanizam se formira na ranom uzrastu ukoliko je brigujući drugi bio nestabilan i ljut najčešće a kako deca u potpunosti zavise od roditelja, nesvesno ne mogu da budu onakva kakva jesu pa se prilagođavaju roditelju. Tada dete ne može da bude ljuto nego počinje da se umiljava roditelju ne bi li nekako regulisalo roditelja jer mu je on potreban. Ta mustra ostaje i u kasnijim odnosima a u suštini šteti osobi jer ne uspeva da iskaže svoju ljutnju, koja negde mora da ode. Pa ćemo videti najljubaznije i najdivnije osobe na svetu da obole od raka ili neke autoimune bolesti i pitaćemo se čime su to zaslužile…
Iskreno mislim da se ljubaznost na konkursu za učenike odnosila na nešto skroz drugačije. Ljubaznost tipa majke Tereze. Ljubaznost koja sadrži u sebi više poniznost, skromnost i saosećajnost. Interesantno da se u onoj našoj definiciji koju sam pronašla na internetu ni jedna od ovih reči ne nalazi. Mislim da bi toj definiciji više odgovarala izmišljena osoba iz prethodnog pasusa.
Ukoliko ljubaznost dolazi iz ljubavi onda je autentična. Onda to nije više samo naučeno ponašanje nego osećanje koje izlazi iz našeg karaktera i naše ličnosti. To je ono što ćemo itekako poštovati i ceniti kod drugih jer ćemo osećati da je iskreno i autentično. Ako je naučeno i dete će znati da prepozna da nije iskreno.
A kako se uopšte uči? Kako se dolazi do spontane i iskrene ljubaznosti?
Moram opet uvesti neke termine ali ću se potruditi da budu što jednostavnije objašnjeni jer prava žurka sada počinje.
Naš mozak!
Da, dobro čitaš, naš mozak igra glavnu ulogu u tome kakvi ćemo biti pa i kada je u pitanju ljubaznost.
Da bi smo bili veseli, raspoloženi, druželjubivi moramo biti u stanju ventralnog parasimpatikusa. Verovatno se sećate a ako ne evo sad ću da ponovim. Naš mozak se sastoji iz centralnog nervnog sistema (CNS) i autonomnog nervnog sistema (ANS). Taj ANS se deli dalje na simpatički i parasimpatički deo. Ali ovde uvodim sada termine Polivagalne teorije o Vagus Nervu da imamo ventralni i dorzalni deo parasimpatikusa.
Pričamo o automatizaciji kod nas jer upravo to radi ANS. NE razmišljamo o kucanju srca, radu creva, disanju. Isto tako u slučaju opasnosti mi ne razmišljamo nego reagujemo.
Ako smo u balansu onda smo u ventralu i mi smo i te kako u stanju da budemo ljubazni. I iskreno mislim da upravo o takvim osobama i pričamo kada pričamo o ljubaznosti.
Oni people pleaser-i od ranije bi bili u simpatikusu najverovatnije a to je drugim rečim beži ili bori se stanje.
Ima još jedno stanje koje se tek od skora pominje a to je fawn ili laskanje nekome, ali sada duboko ulazimo u spekulacije.
Dakle da zaključimo da je ljubaznost divno ponašanje koje sadrži u sebi saosećajnost, skromnost i poniznost i da je autentično ako ide iz ljubavi a rečnikom neuro-fiziologije iz ventralnog dela nervnog sistema. Zaključak bi svakako bio onda da moramo sami da budemo u tom balansu da bi smo mogli da širimo tu pozitivnost i isto tako da učimo svoju decu tome.
Što znači da bi nam svima trebao ozbiljan kurs učenja o ljubaznosti koji bi se bazirao na najnovijim istraživanjima o resetu nervnog sistema, koje je i te kako moguće telesnim tehnikama. A sve to za jedan lepši svet i bolje nas.
Jelena Vajagić
